SEEcult_Review_Is it interesting in Venice?

UROŠ ĐURIĆ, an artist, in the back Slavs and Tatars, Dillio Plaza, 2019.

Je li zanimljivo u Veneciji?

01.06.2019 | 04:14

URL / PDF

Venecijansko bijenale, iako nesagledivo u potpunosti zbog stotina radova u najrazličitijim medijima, očekuje se svake dve godine između ostalog i sa nadom da će slika globalne scene savremene umetnosti, koju nudi kustoskim konceptom umetnički direktor – ovoga puta direktor Hejvard galerije u Londonu Ralf Rugof, ponuditi i neku novu perspektivu ili ideju o stanju i budućnosti civilizacije, ili bar zaključak o potencijalu umetnosti da inicira određene promene. I nakon otvaranja 58. Bijenala “Da živite u zanimljivim vremenima – nazvanog engleskom frazom iz perioda uspona fašizma u Evropi krajem 30-ih godina 20. veka, koja je decenijama pogrešno navođena kao kineska kletva – nema, međutim, bitnih novih momenata. Kakvo god da je Bijenale, mnogima jednostavno prija jedinstvena atmosfera u vreme otvaranja koje je ove godine, inače, i više nego zanimljivo, s obzirom da se poklopilo sa evropskim, po mnogo čemu sudbonosnim izborima, vrhuncem britanske političke krize zbog Bregzita, hapšenjem Džulijana Asanža zbog iznošenja istine o američkoj vojnoj i diplomatskoj politici, novim zatezanjem odnosa SAD i Irana, SAD i Kine… i mnogim drugim novim, a starim globalnim i lokalnim problemima.

Šta o Rugofovom konceptu o vremenu lažnih vesti i “alternativnih činjenica”, izboru umetnika za centralnu izložbu i ponudi nacionalnih paviljona, uključujući i srpski, misle predstavnici stručne javnosti u Srbiji koji su prisustvovali predotvaranju i odgovorili na poziv portala SEEcult.org da podele utiske (Ješa DenegriMaja ĆirićBiljana TomićJelena VesićNikola Šuica,Vladan Jeremić,Sanja Kojić MladenovUroš ĐurićNikola Božović i Ksenija Marinković), pročitajte u nastavku. Među njima su istoričari umetnosti, kustosi i umetnici različitih generacija, zaposleni u institucijama i nezavisni, učesnici ranijih bijenala i redovni posetioci, manje ili više zadovoljni viđenim.

Neki su malo i zadremali…

Paviljon Srbije, otvaranje izložbe “Povratak gubitka memorije” Đorđa Ozbolta, foto: SEEcult.org

JEŠA DENEGRI

Istoričar umetnosti i likovni kritičar prof. dr Ješa Denegri smatra da 58. Bijenale u Veneciji pokazuje da je “definitivno zavladao pluralizam u umetnosti”.

Razmatrajući teorijsko i konceptualno polazište Rugofa, Denegri navodi da je sam naziv “Da živite u zanimljivim vremenima” na prvi pogled dat u dnevno-političkom kontekstu savremenosti. Rugof se u kustoskom tekstu poziva pritom na knjigu Umberta Eka “The Open Work” (1962) o otvorenom delu, odnosno o mogućnosti da posmatrač i kontekst daju umetničkom radu slobodnije značenje nego što je sam autor pretpostavljao. Kao drugi važan segment Rugofovog koncepta, Denegri navodi fokus na pojam post-istinepost verite. “To dozvoljava da postoje brojne istine, što se i podrazumeva u umetnosti”, naveo je Denegri, dodajući da Bijenale pokazuje da nije jednostavno živeti u današnjem svetu punom kontradiktornosti. Takođe, kao veliko umetničko zbivanje, Bijenale pokazuje da se umetnost razgranala u celom svetu, da nema centara… Iako su neke zemlje i dalje dominantne – sudeći prema interesovanju za njihove paviljone, poput francuskog, veliki je broj vanevropskih zemalja i umetnika koji nisi bili dovoljno poznati do sada. Bijenale pruža stoga “globalnu sliku umetnosti, gde se potiru centar i periferija”, naveo je Denegri.

“To je pozitivan i podsticajan događaj u Veneciji, zajedno sa ostalim izložbama kao što su retrospektive Kunelisa ili Bazelica i druge prateće izložbe, koje su mi lično sa umetničke strane i mnogo draže. Jednom rečju, ja sam posetilac Bijenala decenijama unatrag, predivna je atmosfera i zadovoljan sam”, rekao je Denegri, dodajući da ima unapred poverenje da su “svi došli sa dobrom željom, da je umetnost opstala i da može da bude jedina pozitivna stvar u svetu danas”.

Napominjući i da sebe ne smatra profesionalno kompetentnim da ocenjuje sve paviljone, jer nema uvid u scene svih zemalja (sebe doživljava pre kao “nostalgičnog posmatrača koji je još uvek profesionalac”), Denegri je pomenuo Paviljon Crne Gore, jer prati umetnika Veska Gagovića već godinama. Više su mu pažnje privukle i izložbe Danice Dakić (BiH), Igora Grubića (Hrvatska), Marka Peljhana (Slovenija), nego radovi umetnika u drugim paviljonima koje dovoljno ne zna. Zainteresovao ga je posebno i francuski paviljon, u koji je ušao posle dvosatnog čekanja i posle desetak minuta bio izguran novim talasom posetilaca.

Paviljon Crne Gore, Vesko Gagović, Odiseja, foto: SEEcult.org

Uz napomenu da nije stigao da pogleda sve paviljone, Denegri navodi da prema nekima ima specifičan sentiment, poput čehoslovačkog, za koji smatra da možda nije dovoljno zapažen, a predstavlja rad umetnika Stanislava Kolibala, jednog od aktera visokog modernizma 60-ih, čiji se rad razlikuje od današnje savremene umetnosti kulturno-političkog konteksta. Belgijski paviljon (Mondo Cane), koji je dobio Specijalno priznanje žirija bio mu je duhovit i zabavan, ali je generalna slika o interesantnim vremenima, kako napominje Denegri, najčešće tragična i konfliktna.

Na centralnoj izložbi, kako dodaje, veliku pažnju publike izazvali su “roboti, bičevanje… neki neverovatni radovi na prvi pogled”, koji su evidentno drugačijeg tehničkog ustrojstva u odnosu na ono na šta smo navikavani – skulpture, slikarstvo, pa i nove medije. “Sada su očigledno postupci umetnosti razgranatiji”, rekao je Denegri, dodajući da ne bi posebno izdvajao imena umetnika na centralnoj izložbi.

“Imam naklonost prema velikoj svetskoj umetnosti koja ostaje da traje iako je eksperimentalna, nije klasika. Savremena umetnost možda hoće, a možda neće ni biti istorizovana. Trebalo bi videti za dvadesetak godina da li će se savremena umetnost istorizovati kao umetnost do 70-ih”, rekao je Denegri. “Kada vidite Kunelisa, vi ste i dalje u kontaktu sa velikom umetnošću”, dodao je on, smatrajući i da je ne treba mešati sa savremenom umetnošću, već se zadovoljavati na drugi način.

“Bijenale prikazuje trijumf savremene umetnosti kakva god bila, pa čak i kad je efemerna”, rekao je Denegri, dodajući da je i pre dve godine savremena umetnost bila predstavljena na sličan način – kao “neka vrsta nekog haosa, u kojem ne znate kako da se snađete”.

Paviljon Srbije, Đorđe Ozbolt, Povratak gubitka memorije, foto: SEEcult.org

Povodom izložbe “Povratak gubitka memorije” Đorđa Ozbolta u Paviljonu Srbije, Denegri je rekao da nije pristalica tog slikarstva, ali da za njega i nije pitanje samo utiska i ocene tog nastupa, već celog sistema koji bi trebalo da obezbedi da domaći umetnici budu predstavljeni na najedakvatniji način. “Ako je ovo borba nekih grupa da se istaknu na sceni, onda sam protiv toga. Ne znam dovoljno o Ozboltu da bih rekao da je dostojan našeg paviljona ili ne”, rekao je Denegri.

Prema njegovom mišljenju, nešto se poremetilo u načinu prezentacije domaće scene u Veneciji kao važnog kulturnog zadatka, jer je ostalo nedovoljno poznato kako je to rađeno, sa kojim argumentima… Ocenio je i da bi trebalo da postoji veća mera odgovornosti onih koji su doneli odluke – bilo članova komisije ili ministra koji se diči tim izborom.

“Potrebno je da bude znatno više odgovornosti i poverenja u struku”, konstatovao je Denegri, prisećajući se 1982. godine, kada je učestvovao u izboru Bore Iljovskog. “Sve se tada znalo i bili smo ponosni. Imali smo saglasnost stručne javnosti, a ne neke bitke iza  scene”, rekao je Denegri, primećujući i da je na Bijenalu sve više inostranih kustosa u nacionalnim paviljonima, što je slučaj i sa srpskim (Nicoletta Lambertucci).

MAJA ĆIRIĆ – nezavisna kustoskinja, istoričarka umetnosti (komesar nastupa Srbije na Bijenalu u Veneciji 2013, kustos izložbe u Paviljonu Srbije 2007)

Ovogodišnje Rugofovo Bijenale je zabavno, na momente spektakularno i obeleženo savremenom estetikom. Odlikuje ga izvesna procesualnost, jer kustoski postupak diktira ritam i smenjivanje dinamike izložbe, ali i cikličnost – u smislu da su umetnici zastupljeni sa po dva rada.

Izbor umetnika je pod uticajem američkog umetničkog tržišta, većina radova je viđena u Njujorku tokom proteklih par godina. Povezanost sa američkim kontekstom utiče i na zastupljenost crnačkog narativa kao kreativnog nemirenja sa aktuelnim politikama. Poduhvate titana, poput Arthura JafeKorakrita ArunanondchaijaHito SteyerlLawrencea Abu HamdanaTareka Atouia, uvek je sjajno videti, jer oni ukazuju na moć umetnosti da ostvari paralaksu putem nepredvidivih spojeva koji podjednako uvažavaju čulno i saznajno. Instagramične instalacije poput sjajnih Alex da Corta i Liu Wei takođe su pod uticajem velikih svetova umetnosti, gde se isti objektivi koriste za slikanje nekretnina i umetničkih instalacija, a pod diktaturom velikog kapitala. Yu Ji, kineska umetnica koja je pre samo par godina bila na rezidenciji u Šumatovačkoj, uprkos insistiranju kolega iz Kine da u Beograd dođe afirmisani umetnik, u glavnoj je selekciji Bijenala. Prilikom beogradskog boravka, napravila je performans sa Rašom Todosijevićem u Domu omladine, a sada je opravdala moje tadašnje uverenje da je potrebno ulagati u nove umetnike u polju, a ne samo auto-kolonizovati scenu sa već ostvarenim zvezdama.

Robotska ruka, hologramske projekcije, pokretljivost medija… sve su to odlike savremenosti. Ian Cheng upotrebljava veštačku inteligenciju, Jon Rafman preispituje uticaje tehnologije na emotivni život čoveka.

Istočnu Evropu zastupaju tzv. 2 u 1 kolektiv Slavs and Tatars i Ukrajinka Zhanna Kadyrova koja u svojim instalacijama od keramičkih pločica izaziva predmetnost i tržišno vrednovanje. Slavs and Tatars, kustosi predstojećeg 33. Grafičkog bijenala u Ljubljani, bili su, između ostalog, učesnici 25. Memorijala Nadežde Petrović u Čačku 2010.

Nacionalni paviljoni su ove godine nešto slabiji pod imperativom da bi morali da budu interesantni. Većina je iz umetnosti iskoračila u scenografiju i kostimografiju, što bez osnovne ideje u svojoj suštini, nije efektno. Izdvojili su se u francuskom paviljonu Laure Prouvost, opravdavši činjenicu da je lauretkinja Tarner nagrade, zatim kompleksni video radovi u paviljonu Južne Koreje, kolektivno kuriranje kolektiva Miracle Workers u finskom paviljonu… Zbog nesebičnosti je zanimljiv ukrajinski paviljon – na disku u avionu koji je nadletao Đardine za vreme otvaranja predstavljena je cela umetnička scena, a u paviljonu se kasnije taj događaj prepričavao sa različitih pozicija (nezavisna scena, Ministarstvo kulture itd.). Čile je predstavio anti-hegemoni muzej sa Galerijom portreta podređenih ili Emancipatorskom operom, na primer. Bugarska je minimalističkom, monohronom (tirkiznom) instalacijom napravila značajan iskorak od estetike koja bi se očekivala od Balkana, a Severna Makedonija svojim performativnim programom Subversion to Red, u kojem su učestvovali intelektualci Chantalle MouffeMaurizio LazzaratCharles Esche i drugi. U indijskom paviljonu nalazi se instalacija umetnika Jitisha Kallata koji na dimu projektuje Gandijevo pismo Hitleru poslato 1939. godine, nekoliko nedelja pred Drugi svetski rat sa rečima molbe da pruži otpor svođenju čovečanstva na stadijum divljaštva.

Paviljon Severne Makedonije, Nada Prlja, Red Discussion II, 2019. Javni razgovor (Charles Esche, Maurizio Lazzarato, Vlad Morariu, Chantal Mouffe, Laura Raicovich i Artan Sadiku), 6 učesnika, sto, markeri, 340x340x120 cm, dvočasovni performans. Ljubaznošću Nade Prlja, foto © Ana Lazarevska

Značajni pomaci u odnosu umetnosti i savremenosti mogli su se videti i u paralelnim događajima, poput izložbe Time, Forward! u V-A-C fondaciji, novoj platformi Ocean Space u crkvi San Lorenzo i performativnom programu Encores: Music on Recurrence, Redundancy and Surplus sa mega umetničkim zvezdama (prethodnih bijenala).

Nedvosmisleno iščitavanje predstava u srpskom paviljonu direktno ukazuje na pretencioznu falocentričnost (skulptura sa falusom) koja je, nažalost, impotentna, jer do čina simboličke reprodukcije neće doći iz sledećih razloga: prvo, od slikara nije moguće očekivati kvalitetne skulpture, a kvalitetne slike nije moguće napraviti na brzinu; drugo, kolorit i milje u koji autor neodgovorno smešta Spomen park u Kragujevcu i Kameni cvet Bogdana Bogdanovića iz Jasenovca zastupa nehuman i, u najmanju ruku, ciničan odnos prema palim žtrvama. Ti spomenici i žrtve koje oni simbolizuju predstavljeni su u paviljonu tako da deluju beznačajno i izgubljeno, dok je svetlo usmereno na ženske aktove (koji nisu gospodari svog pogleda) ili na par sitnih pasa. Bilo bi značajno da je u pitanju humoristički stav prema modernizmu koji proističe iz namere za njegovom dekonstrukcijom, ali na osnovu tekstualnog objašnjenja, takvo tumačenje precenjuje namere ovogodišnje reprezentacije. Podsetimo se da su kvalitetne slike i skulpture predstavljale Srbiju još davne 1938. godine, a da je procesualnost i savremeni, višemedijski izraz nagrađivan na Bijenalu u Veneciji već godinama unazad.

Iščitavanje izložene umetničke pozicije podseća nas da autor nije prepoznat od strane kritike ni kao britanski, ni kao srpski fenomen koji bi se, bez poltičke podrške, izborio za svoje mesto u okviru istorije umetnosti. Predstaviti umetnika koji ne pripada ni jednoj od dve stručne sredine zato deluje pretenciozno, neorganski i neukorenjeno i postavlja se pitanje sa kojom svrhom su ovaj damnatio memorie (brisanje sećanja i identiteta) odgovorni imali nameru da promovišu. Da je postojala relevantna stručna podrška Ozboltov Reload ne bi stajao na mestu nekadašnjeg Reseta Mrđana Bajića, već bi se gradio kontinuitet na osnovu razlike. Ako su i oni koji su je birali ovu izložbu opisali kao skromnu, ostaje da se pitamo na šta je potrošen udvostručen budžet?

BILJANA TOMIĆ – istoričarka umetnosti, kustoskinja

Posle više od pola veka praćenja velikih umetničkih događaja, nije lako komentarisati savremena zbivanja i opštu kulturnu scenu koja je sve skučenija (interesnim sferama) u prividu opšte širine.

Na Bijenalu u Veneciji 2019. protežira se stav ‘Otvorenog dela’ Umberta Eka, s tim što – umesto razumevanja smisla teze ‘otvorenosti’ 60-ih godina 20. veka, ona postaje apoteoza moći kapitala, jezičke haotičnosti i povodljivosti za političkim glamurom, arogantnim interpretacijama umetnosti, popularnim političkim i literalnim sadržajima sećanja, emocija, ličnih i opštih narativa… klišea smrti, raspada, katastrofičnosti… dekadencije, obilja, sreće, zavodljivih pasaža prošlo-sada. Dalekim ehom pojava i pokreta koji su u svoje vreme bili nosioci novih paradigmi.

Bijenale je provokativno, ali ne i sugestivno – isticanjem različitih umnoženih umetničkih žanrova za svaku priliku i svačiji ukus, dostupnih tržištu i konceptima vladajuće ekonomije.

Ali, kada se preciznije opservira ponuđena kletva o ‘sretnom vremenu’, vidimo još jedan istrošen tematski narativ, koji skriva opštu ne-idejnost i pored bogatog industrijskog – elektronskog dekora, mnogih asamblaža i žongliranja sa ne-umetnošću. Ceđenjem neposredne prošlosti… ponavljanjem poznatih umetničkih motiva, različitih stilizacija, očito se ukazuje na postojeću krizu sistema umetnosti.

Lara Favaretto, Thinking Head (2017-2019), foto: SEEcult.org

Mada, ne može se reći da nije bilo zanimljivih i značajnih postavki, i to je zaista čar velike umetničke manifestacije Bijenala u Veneciji.

U Paviljonu Srbije desila se jedna igra simbola, privatnih/javnih sadržaja i vulgarne provokacije, sasvim u duhu balkanskih narativa koji se ponavljaju – prošle godine na Bijenalu arhitekture i opet prethodnih godina, što je, dakle, nečiji statusni, politički, kulturni i komercijalni interes.

JELENA VESIĆ – istoričarka umetnosti, nezavisna kustoskinja

Sve mega-izložbe savremene umetnosti pokušavaju da uhvate sadašnji trenutak iz globalne multivizure, što često rezultira iritantnom formom kustoskog koncepta. Struktura je obično sledeća: 3/4 teksta izveštava o nepodnošljivoj političkoj situaciji u svetu uz prikladne citate par marksističkih ili postkolonijalnih filozofa koji su ostavili utisak, tek onda sledi nešto malo o umetnosti koja se opire datom stanju stvari na ovaj ili onaj (nikada dovoljno preciziran) način. Čini mi se da je ovogodišnja centralna izložba na Bijenalu u Veneciji, čiji se naslov može prevesti kao Živite u interesantnim vremenima ili Dabogda živeli u interesantnim vremenima (lažna kineska narodna kletva koja se utemeljila kao stvarna kroz govor intelektualaca i političara u Evropi i Americi), uspeva da uhvati sadašnji trenutak upravo kroz reč interesantno – jedan pomirljiv, ne preterano zainteresovan, no nadasve uljudan i zadovoljavajući komentar na nesvarljivo mnoštvo senzacija kojima smo izloženi. Kako ti se sviđa ovo ili ono? Pa onako, interesantno je. Ne mora se ništa znati, nigde se ne mora udubiti i okupirati misao, a eto komentara koji sve zadovoljava. Reč interesantno distribuira zeitgeist vremena akumulacije komentara i opinionizma koji ništa ne znače i nemaju nikakvu težinu.

Ralf Rugof – kustos ovogodišnjeg Bijenala povezuje naslov izložbe sa proizvodnjom vesti, stavova i istina, i specifično, sa trampovskim fenomenom alternativnih činjenica koji je uspešno globalizovan jačanjem desnice u Evropi (o tome znamo i na sopstvenoj koži, živeći u političkoj (nad)realnosti današnje Srbije.) Rugof ovaj prevashodno medijski fenomen dovodi u vezu sa savremenom umetnošću, kako kroz njenu sposobnost da misli kontradikcije i da se materijalno utemeljuje na istima, tako i kroz utopijsku dimenziju umetničkog stvaranja novih, alternativnih svetova i promišljanja budućnosti. Svakako, umetnost tu ne staje u istu vrstu sa alternativnim činjenicama, već ukazuje na problem (možda i ćorsokak) alternativnog mišljenja ili problematizacije ‘uvreženih istina’ (kao svojevremenog cilja post-srukturalističke filozofije koja je svoj metod prenela na umetnost) u eri hegemonije alternativnih činjenica i totalne inflacije stavova i istina.

Za mene je izložba zapravo ono što je materijalna činjenica izloženosti, bez obzira na kustoski koncept ispisan ovako ili onako. Sama izložba je ispis. Zato bih govorila o nečemu što bih nazvala afektivna faktura izložbe – ono što senzorno doživljavamo kada prolazimo kroz postavku čitajući didaktičke panele i gledajući umetničke radove. Ako bih poredila Rugofovu izložbu sa onom Okvuija Envezora iz 2015. (Bijenale 2017. nisam videla), rekla bih da je dominantni utisak Envezorove postavke bio globalni rat i neolokolijalizam, faktura koja odiše formama militarizma, nasilja, borbe i odbrane, nekom vrstom teskobe i nužde pripravnosti; Rugofova izložba je, nasuprot, ispunjena začudnostima, zainteresovanostima, trikom i montažom. Fascinirana sam njenom urednošću i sistematičnošću, pa čak i smirenim intelektualnim kazivanjem – nema trzavica, neuspeha i rizika. Uz malo proučavanja, ova neuzurpiranost i preglednost postaje lako objašnjiva kustoskim identitetom jednog metropolitenskog, engleski govorećeg, privilegovanog, višeklasnog, belog muškarca, decenijama ušuškanog u prestižnim institucijama Wattis instituta za savremenu umetnost u San Francisku ili Hayward galerije u Londonu.

Na izložbi ima dosta dobrih radova – malo je eksperimenata sa mladim ili neafirmisanim umetnicima, osim u mediju slike, gde možemo naći niz umetnika i umetnica rođenih oko 1985. godine (Michael ArmitageNjideka Akunyili CrosbyAvery SingerJill Mylleady ili odličan strip crtač iz LA-a Ian Cheng). Fokus je na slici koja afirmiše koegzistenciju forme i apstrakcije sa prikazom konkretnog, političkog i realnog. Kustos izložbe je samozadovoljan ujednačenom zastupljenošću muškaraca i žena na izložbi 50:50  (džentlmenski!) – pažnju privlače monumentalni i konceptualno izbrušeni radovi umetnica afričkog porekla od kojih bih pomenula fotografske portrete Zanele Muholi. Fotografije vizuelno kontempliraju pojam crnila (Fred Moten) i queer estetiku kroz psihologiju i kulturnu konstrukciju pogleda. U jednoj seriji pogled portretisanog modela je snažno, fiksirajuće uperen u posmatrača (onog koji ima privilegiju da gleda, koji je kanonizovan posmatranjem i vizijom); u drugoj seriji susrećemo se sa scenama pogleda koji je skrajnut i povučen, u kome je telo fotografisanog prepušteno gledanju (i volji) nekog drugog (spoljašnjeg) subjekta gledanja. Fotografije sugerišu psihologije oslobođenja i pobunjenosti s jedne strane i potlačenosti/submisivnosti s druge, ulazeći u borbeni dijalog sa kolonijalnim predstavama afričkih žena.

Zanele Muholi, MaID, Philadelphia, 2018, foto: SEEcult.org

Pomenula bih i dva fantastična rada indijske umetnice Šilpe Gupte (Shilpa Gupta). Jedan je posvećen slobodi, slobodi pevanja po svaku cenu, i okuplja stihove 100 pesnika iz Indije, od 7. veka pa do danas, koji su hapšeni i zatvarani zbog svog rada ili političkih pozicija. Prostrana, prigušeno osvetljena prostorija, 100 mikrofona spuštenih sa tavanice i prespojenih tako da funkcionišu kao zvučnici (intervencija kojom umetnica označava diskrepanciju između govornika i publike u polju moći), zvukom se prenose stihovi čitani horski, pojedinačno, simultano i konsekutivno. Sa poda se uzdiže 100 postamenata, tanke vertikalne stope čiji vrhovi probadaju listove A4 papira sa ispisnim tekstom uperenim prema posmatraču u vidu govornice, pripremljenih papira za obraćanje. Bez obzira na gestove spram posmatrača, ne računa se ni na kakvu participaciju, reč je o skulptoralnim formama. Posmatrači hodaju kroz ‘auditivnu baštu’ u kojoj se vertikalni snopovi govorničke scenografije spuštaju odgozgo i podižu odozdo. Drugi rad Šilpe Gupte je instalacija koja se sastoji od mehaničke ulazne kapije koja deli privilegovane gated communities od ostatka grada i predstavlja snažan simbol džentrifikacije, privatizacije javnog prostora i klasne podvojenosti u urbanom prostoru. Krilo kapije se poput odmetnutog objekta u kojeg je ušao ‘zao duh’ otvara na levo ili desno po sopstvenom nahođenju i snažno udara u zid galerije, proizvodeći tresak, pukotine, otpadanje maltera, utisak teskobe, gubitak pripadnosti.

Dramatičnim pitanjem granice i linijama podele, bavi se i mladi umetnik iz Bejruta Lorens Abu Hamdan (Lawrence Abu Hamdan) koji koristi audio i video snimke iz mobilnih telefona snimljene u području takozvane ‘doline vikanja’ – komada zemlje koju je Izrael aneksirao od Sirije nakon 1967. Topografija zemljišta je takva da omogućava curenje zvuka sa obe strane granice, te se ratom rastavljene familije mogu okupljati sa različitih strana granice i međusobno razgovarati. Abu Hamdan se bavi reprezentacijom koja je momentalna i brzo nestaje. Oko posmatrača je sporo da uhvati raštrkane i trenutne slike, posmatrač je ispravno izbačen iz komunikacije kao uljez. Ikonoklastički metod kojim se služe brojni politički umetnici, promišljan je i situiran u različitim medijima i formalnim prelomima kako u XX, tako i u XXI veku. U suprotnosti s tim, Barca Nostra Kristofa Buhela (Christoph Buchel) – postavljanje u okvir venecijanskog Bijenala olupine broda u kome je izgubilo život više od 700 migranata u okolini ostrva Lampeduza – rad o kome je puno pisano i koji je masovno kritikovan i slavljen, izraz je potpune ikonofolije i političkog baroka. Izložiti memorijal savremenoj migraciji i zahtevati da se u njemu prepozna individualna i kolektivna odgovornost za politike i zakone koje kreiraju ovakvu vrstu katastrofa deluje sasvim ispravno, međutim u duhu Venecije kao svojstvenog kabineta čuda, među svim tim umetničkim retkostima i turističkom potrošnjom, Barca Nostra je samo pozadina za selfi na izlazu iz glavne izložbe Arsenala. Reč pornić je ušla u opticaj za ovakve političke radove – poverty pornhuman misery pornnatural catastrophy porn i ovde verovatno EU borders porn ili memorial 2 migration porn.

U Veneciji se mogu videti izraziti radovi ‘klasika’ savremene medijske kritike kao što su Riodži Ikeda (Ryoji Ikeda), Kristijan Markli (Christian Markley) ili Hito Stejerl (Hito Steyerl). Sva tri rada adresiraju ‘jezik’ i prisustvo veštačke inteligencije u kolektivnoj kreativnosti, međutim, medijski aspekti kojima se svaki pojedinačno bavi odlaze u različitim pravcima i nemaju dodirnih tačaka. Ikeda razvija monumentalni sintetički pejzaž – prostor ispunjen ambijentalnim zvukom u kojem je na džinovskom filmskom platnu animirana kompjuterska grafika; slika je izvedena kroz vizualizaciju podataka iz CERN-a, NASA-e i drugih svetskih naučnih baza, koji se bave predikcijama (ne)mogućnosti humanog opstanka na planeti Zemlji. Data-estetika ovog rada se u današnjim okvirima vizuelne kulture može shvatiti kao izraz sublimnog i zazornog – spektakl dematerijalizacije na delu!

Rad Kristijana Marklija je u ‘prvim redovima’ izložbe, odmah iza ulaza, što je deo postavke u Arsenalu na kojem svi kustosi Bijenala prave neku vrstu stejtmenta. Kao pionir umetnosti aproprijacije i postprodukcije, Markli je već afirmisan Zlatnim lavom za fantastični 24-časovni video Clock (2010). Sada izlaže 48 War Movies (rad iz ove godine) u kojem superponira slike 48 ratnih filmova tako da u istom trenutku čujemo sve zvukove odjednom, prostor je saturiran zvukom rata, ali je svaka slika svedena samo na okvir/frejm – jedan upisan u drugi. Simbolika okvira ili ivice slike je velika tema modernističke umetnosti, dok se o auditivnim senzacijama i sluhu kao kognitivnom mediju sve više govori nasuprot dominaciji pogleda i oka kao medija saznanja i ‘prozora duše’.

Video instalaciju This is the Future autorke Hito Stejerl pogledala sam čak dva puta, što se protivi svakoj logici posmatranja bijenalne izložbe. Polazeći od pisanja Žila Verna ili Filipa K. Dika, Hito Stejerl jukstapozira utopističke i mitske narative o budućnosti sa racionalnim predikcijama mogućih razvoja situacije putem složenih matematičkih operacija koje ljudski um ne može pratiti. Estetika slike, montaža i naracija su fluidni – prikazi se mreškaju pred našim očima kao da su na površini vode, samo da bi nestali i rastočili se u nešto drugo u prvom trenutku kada bismo se za njih vezali. Bašta digitalnih cvetova se rasprostire u planovima oko centralnog ekrana stimulišući osećaje uživanja, fantazije i neverice. Posmatrači hodaju po skelama i drvenim stazama, geometrijski raspoređenim u galerijskom prostoru, što emulira realno iskustvo hoda ulicama Venecije u vreme poplava.

Vredi pomenuti još nekolicinu radova, ali u okviru dve glavne priče izložbe – mediji i migracije, izdvojiću Dream JournalXanax Girl kanadskog umetnika Džona Rafmana (Jon Rafman), kao fantazmagoričnu i halucinogenu priču baziranu na estetici video igara i dovedenu do krajnje tačke morbidnosti i cinizma (77’, pogledala, moliću lepo), kao i radove turskog umetnika Halila Altinderea koji, uz izraziti humor i apsurdističku naivnost, upisuje problem razmeštenih izbeglica iz Sirije u narative poput venecijanskog paviljona (Paviljon za izbeglice) ili ispitivanja mogućnosti života na drugim planetama (Iseljavanje izbeglica iz Sirije na Mars)

Sve u svemu – zaista je u najmanju ruku interesantno napraviti neriskantnu izložbu u vremenu rizika i pocepanosti subjekta, politike i istine u paramparčad!

Kako je bilo u Veneciji?
–    Pa onako, interesantno je za pogledati.
–    Ima interesantnih radova.
–    Ništa posebno, mada uvek pomalo interesantno.

NIKOLA ŠUICA – istoričar umetnosti, profesor Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, kustos nastupa Srbije na 57. Bijenalu umetnosti

Preovladavajuće postavke tematizacije aktuelnog direktora Bijenala Ralfa Rugofa “Da živite u zanimljivim vremenima” više ukazuju na automatizam i bedu predvidljivosti umetničkih tema, a manje na duh vremena odmičućeg veka raznih stepena cinizma i ravnodušnih izliva.

Mere štednje kao globalni trend pročišćenja šire se ne samo u šper komrama uzdržanog sajamskog rasporeda u dugim ambijentima postavki u Arsenalima i u raznim stepenima infiltriranog trgovanja, jer platnene pamučne torbe za štampane papire i kataloge pred izložbama pojedinih nacionalnih paviljona u Đardinima uglavnom imaju i svoju cenu u evrima. Tranziciona kriza naseljava mnoge prizore i umetničke priredbe već duže od decenije. Poigravanja masovnim pojavama koje vizuelne umetnosti ili alibi učestvovanja u umetničkoj igri pretenduju da prenesu i naglase imaju visok stepen realizacija u svojim medijima izrade i morfološkim iznenađenjima. Teme političkih, tehnoloških, medijskih, različitih ultra-emancipatorskih predstava zaposele su ‘zanimljiva vremena’ potresnih svedočanstava, pomodnosti, sa odrazima prikrivenih ili transformisanih energija moći, i ništa manje sa suzbijenim etatizmima pojedinih nacionalnih paviljona, sa potrošački istanjenim i za umetničke predstave značenjski plitkim pretenzijama, ili lažno alarmantnim podmuklo –  podrugljivim aktivizmima. Klimatski rastvor i globalna zagrevanja, kao i kišne zavese venecijanske lagune, učinila su trodnevne promenade (tokom predotvaranja) ilustrativnim mestima na umetničkim priredbama grabežljivosti, zamorene pustoši digitalne post-istorije i sveopšteg konsenzusa o užasima jednako ultradesnih podela kao i za većinu planete snevanog liberalnog kapitalizma.https://www.youtube.com/embed/UdNtxpKubjQ

Na izlazu iz Arsenala korodirana olupina brodića nazvanog Barca Nostra švajcarskog umetnika Kristof Buhela (Christoph Buchel), spomenik masovno stradalih migranata iz proleća 2015, bila je pozadina za selfiranje ili pozu snimka koji je obišao svet a što čine već skoro tri decenije maskote ili oličenja globalnih umetničkih izložbi – Eva i Adela istovetno kostimirane art partnerke s krinolinama i obaveznim štiklama okrugle glave i zaleđenih osmeha. Dekadencija i ravnodušnost Bijenala struji u desetinama predstava, gde se različiti vidovi rasizama i obespravljenosti obeležavaju, osuđuju ili tek reklamiraju. Od američkog nastupa ili belgijskog paviljona do trijumfalnih primera odnosa ka etničkim tradicijama Gane u današnjem svetu obespravljenosti, paviljona koji je ovenčan nagradom ili istorijskim naglaskom na eksploatacije prirodnih resursa i seksualnosti amazonske džungle.

Izložba naslovne teze u Đardinima podredila se mehaničkim i predstavljačkim impulsima igre aktivnih umetnika najšireg globalnog raspona, gde se i treskajuća vrata i kružeća krava ukazuju kao zadata ograničenja, privlačeći zbunjenu ili ravodušnu publiku. To čini i preteća, u staklenom kavezu data hidraulična mašina za sakupljanje krvi, i drugi antropomorfni izlivi pokazuju u dvojnosti opusa izabranih izlagača namerno neujednačen sklop. Prizori ponegde patetičnih plakatskih sadejstava kristališu paradoksalnu zajednicu globalno utopljenih konglomerata opažanja društvene utakmice, podređenih namernim psihosomatskim evidencijama i protokolima.

Nastup Srbije je slikarska ambijentalizacija ličnih i kolektivnih uspomena u divljinama današnjice: kombinacija sive podloge na zidovima paviljona, betonskim totemskim antropomorfnim skulpturama i naglašeno intenzivno kolorističkim slikama Đorđa Ozbolta kojim je stekao svetsku galerijsku pažnju, umetnika koji je rodni Beograd napustio strahotne i prevratne 1991. Ozboltova postavka opravdava Rugofovu tezu o današnjoj neophodnosti objedinjavanja različitih putanja na vidljiv prirodni i istorijski svet antropocena u izražajnim snagama umetnika koji čine napor ka našoj promeni sagledavanja sveta.

U pojedinim segmentima svedočanstva našeg vremena podsetila su i na individualno izvedene domašaje: nakalemljeni otpadni ostaci animalnih oblika između skulpture i predmeta  Džimija Darama (Jimmie Durham), nagrađenog Zlatnim lavom za životno delo, ili meditativni video tokovi vrhunski strukturisanih ostvarenja. Multikanalna instalacija pretapanja snimaka i tretmana života prirode, kao što su vegetacije i društvena i psihološka komešanja u ponešto ‘godarovskom’ stilu montaže ispovesti Hito Štejerl (Steyerl), svedoči delom This is the Future ili se, sasvim drukčije sprovodi u maestralnoj sintezi impulsa panavision postavke flukturajuće baze podataka Riodžija Ikede (Ryoji Ikeda). Njegova projekcija u Arsenalima je izvod preobražaja otvorenih baza podataka naučnih klastera i znakova u vizuelizaciju od mikroskopskih nalaza, ljudskih podataka do makroskopije putovanja dimenzijama. Ostvareno je elektronsko svetilište opažajnih intenziteta, emocija i, za mnoge namerene izveštačene art aktivizme po Bijenalu, nedostižne energije.

Izmenljivost vremena možda se najbolje sagledava na mestima kolateralnih izložbi ili priredbi kakvi su preuređeni i vrlo delotvorni ekscesi postavljeni po parohijskim crkvama širom grada.

Ryoji Ikeda, data-verse 1, 2019, foto: SEEcult.org

Šon Edvards (Sean Edwards) je nacionalni predstavnik bregzitovske Britanije, predstavljajući Vels sa meditativnim promišljanjima prostora medijske slike i reči u razmontiranim primerima ambijentalnog land art tretmana unutar broda crkve u Kastelu.

Posvećeno mesto suočenja sa svešću i energijom materijala nudi i posthumno delo Smrt Džejmsa Li Bajarsa (James Lee Byars) – ogromna soba pravih zlatnih listića i položenog sarkofaga u crkvi Santa Maria della Visitazione, podsećajući na performanse i metafizička poigravanja američkog migracionog umetnika. Pamtim njegovo hodanje povezanih očiju u zlatnom odelu sa cilindrom Ujka Sema kako baca prave zlatnike na raspomamljene artizane, kritičare i emancipatore, dok nas sve kao na demonstracijama pritiska manji odred karabinijera pred ogradom u Đardinima za (Akile Bonito) Olivin uređeni Bijenale Ključna mesta umetnosti 1993. Možda su tada, kao i za sukcesivna sledeća dva bijenala 1995. i 1997, o kojima sam pisao za tada istinski nezavisne medije – nedeljnik Vreme i Projekt art magazin pre više od četvrt veka, bila potresajuća mesta sa stanovišta umetničkih rešenosti ostvarenja, ispovesti i osećajne rafiniranosti u svim medijima (imena kao što su Bill Viola, Louise Bourgeois, Yayoi Kusama, Roman Opalka, Peter Greenaway, Marina Abramović, Leon Kossof, Tony Cragg) iskazali su iskustvene avanture moćnog dejstva, teško uporedive sa današnjim zamorenim  prevrtljivim razdobljem umetnosti preživljavanja i sebičnosti sa razvijenim strateškim naglašavanjem različitih oskudica, poniženja i tlačenja projektovanih kao ‘zanimljiva vremena’..

VLADAN JEREMIĆ – umetnik

Glavna izložba 58. Bijenala natrpana je senzacijama svakakve vrste. Očigledno je taktikom prenatrpavanja Ralf Rugof pokušao pomiriti tekuće kontradikcije između art biznis modela, tradicionalnog umetničkog gesta i fetiša tehnologije. Oslonac pomirenju daje umetničko tržište koje podupire ponuđenu celinu reprezentacije kroz usud razmenske vrednosti i uz neizostavnu mantru rasta putem kreativnosti. Na izložbi izostaje konkretno promišljanje koncepta odrasta i tome shodno umetničke prakse koje su nam danas više nego potrebne. Novi umetnički formati u obliku reality performativnosti dugog trajanja, kao onaj pokazan u paviljonu Litvanije, odskaču nasuprot šarenim tržišnim objektima i dosadnim programiranim mašinama.

Za razliku od glavne izložbe u Arsenalima i Đardinima, sa kojom se putem amplifikovanih senzacija ukida prostor za kontemplaciju, nacionalni paviljoni ipak zadržavaju staru dobru potrebu za diskurzivnošću i kontekstualizacijom. Jednosmerna diskurzivnost može izgledati kao staromodan pristup koji polaže  nadu u društveni dijalog i razumevanje umetničkog rada kroz mogućnost konverzacije. No, postavlja se pitanje da li je tako nešto moguće izvesti u vreme postumetnosti i u prostoru koji se koristi primarno za biznis i razmenu konzumnih senzacija? Neko je pomenuo da se Bijenale festivalizuje i da postaje hibridno dešavanje koje izgleda kao da su se ukrstile manifestacije poput Art Majamija i Evrovizije.

Promocija ArtLeaksa i otvaranje izložbe u S.a.L.E. Docs, foto: Fb – Vladan Jeremić

U celoj toj strci hiper-reprezentacija organizovan je događaj koji donekle dovodi u pitanje čitavu ovu gungulu. Reč je o predstavljanju ArtLeaks platforme i razgovora o novoj ArtLeaks Gazetti #5 koja ove godine afirmiše feminističke borbe u sektoru umetnosti i kulture. Urednice ovogodišnje Gazette su Jasmina Tumbas, Corina L. Apostol, Rena Raedle i Vladan Jeremić. Pored urednica, na dešavanju u Veneciji govornice su bile i autorke publikacije Danai Anagnostou, Katja Kobolt i Anna Ehrenstein. Prostor predstavljanju Gazette ponudila je istinski nezavisna organizacija S.a.L.E. Docs koja uporedo prikazuje izložbu ‘Okean ljudi’ koja se bavi negativnim učinkom turističke industrije, odnosno pogubnosti džinovskih kruzera na život u Veneciji. Motor hiper-turistifikacije ovog grada su kruzeri, Bijenale i umetnost. Ovaj model je Venecija davno izvezla i u druge bijenalizovane centre sveta. Čitamo na izložbi da je umetničko tržište odavno saučesnik u džentrifikaciji. Venecija je 1960-ih imala tri puta više stanovnika nego danas, prikazuje jedan od grafikona sa ove izložbe. Džinovski kruzeri opsedaju gradove Jadrana i preko Dubrovnika i Splita, koji istovremeno pate od efekta kruzerizacije i legija turista, stižu naposletku u Veneciju.

Zemlje nastale iz dezintegracije SFRJ imaju sedam nacionalnih paviljona, a neke je teže obići pošto nisu blizu glavnih izlagačkih postora. Većina ih je posvećena diskurzivnim oblicima produkcije u kritičkom maniru koji stoji negde između medija i savremene umetnosti. Igor Grubić u paviljonu Hrvatske uspešno, na kritički i poetski način, predstavlja višesegmentni rad koji se bavi efektima deindustrijalizacije i postindustrijskih prostora u Hrvatskoj, u zaista adekvatno odabranom prostoru za ovakvu temu. Nada Prlja u paviljonu Severne Makedonije insistira na proizvodnji diskurzivnosti putem učešća poznatih filozofkinja poput Šantal Muf na otvaranju. Tome se pridodaje metafora crvene niti koju Prlja crpi iz jugoslovenskog emancipovanog modernizma.

Paviljon Hrvatske, Igor Grubić, Tragovi nestajanja (u tri čina)

Izložbe perifernih i malih država se retko bave globalnim pitanjima i teže da izlože kritički odnos prema svojoj prošlosti, odnosno da ponude onu naraciju po kojoj su region ili zemlja prepoznatljivi velikim drugima. Suprotno tome, neki od učesnika, kao što je Vesko Gagović, istrajavaju u neomodernističkom pristupu, a njegovu izložbu u paviljonu Crne Gore otvorio je predsednik Milo Đukanović.

Paviljon Srbije je ove godine izveden na gotovo šeretski način, kroz anti(neo)modernistički autorski gest, sa slikama i skulptoralnim objektima koji izgledaju kao kompatibilne skice radova sa glavne izložbe u Arsenalima. Tržišna paradigma funkcioniše kao zamena teze za nezavršenu modernizaciju koju su liberali nekada nudili na ovom mestu. Namerno neskladni i poluzavršeni skulptoralni oblici pokušavaju putem lozinke art marketa da stupe nemušto u dijalog sa glavnom izložbom Bijenala.

Veći broj paviljona uključuje skupu tehnološku inovaciju i kvalitetne materijale. Poneki paviljoni ne odustaju od tradicije, kao na primer u paviljonu Kine, gde se uz korišćenje tehnologije zadržavaju elementi i narativi tradicionalne kulture. Nemački paviljon pokazuje snažnu institucionalnu kritiku i uopšte kritiku nemačke države i njenih institucija koju izvodi Nataša Sadr Hadžigijan (Natascha Sadr Haghighian). Nataša je za nastup na Bijenalu promenila svoje prezime (u Süder Happelmann) koje zvuči onako kako bi ga komično pročitale prosečne nemačke birokrate, označavajući rezistenciju nemačkih institucija u prihvatanju došljaka. Njena instalacija barata jezikom harmonične i uredne antiumetnosti, deluje metakonceptualno, pomalo patetično i autistično.

Jedan od najzanimljivih paviljona jeste svakako paviljon Kosova gde je umetnik Alban Muja izložio svoju video instalaciju koja pokreće multi-diskurzivnost. Njegov rad se bavi vremenom i sećanjem, odnosom prema medijskoj konstrukciji realnosti, ratom i izbeglištvom. Umetnik to čini kroz suptilno vođenu naraciju sa ljudima iz Kosova čiju su porodicu ili njih same mediji pre 20 godina reprezentovali kao izbeglice na poznatim fotografijama načinjenim za vreme rata. Njegov rad ‘Family Album’, kao retko koji izložen na ovom Bijenalu, uspešno prevazilazi svojom formom zadate parametre nacionalnih reprezentacija i druga ograničenja prisutna na globalnoj smotri kakvo je Venecijansko bijenale.

Kosovski paviljon, Alban Muja, Porodični album, foto: SEEcult.org

SANJA KOJIĆ MLADENOV – istoričarka umetnosti, kustoskinja (MSUV)

Koncept 58. Bijenala u Veneciji razmatra nekoliko aktuelnih društvenih tema, od kojih bih istakla radove koji se na različite načine bave odnosom umetnosti i novih tehnologija, prisutne već duži period na mnogim drugim umetničkim manifestacijama, ali ne toliko i u Veneciji, kao što su radovi autora/ki: Ryoji IkedaHito SteyerlSun Yuan i Peng Yu i sl. Istovremeno, oni većinom u sebi sadrže i problematizaciju životne sredine, prirodnih resursa, mesta čoveka u savremenom tehnološkom sistemu, istraživanja naglašena i u nekim drugim radovima, među kojima su instalacije Cypriena GaillardaTomása Saracena ili Lare Favaretto, postavljene na simboličnom mestu, neposredno na ulazu u centralni paviljon Đardina, kao svojevrsna kritika umetničkog, ali i geopolitičkog sistema.

Među paviljonima koji se bave temama društvenih odnosa i neizvesne budućnosti je i nagrađeni paviljon Litvanije sa izrazitom performativnošću koja je i ove godine uočljivo podržana, kao i na prethodnom, kada je Zlatnog lava dobio paviljon Nemačke i umetnica Anne Imhof. Ovakva praksa ukazuju na potrebu za ispitivanjem graničnih formi umetničkog izraza i razbijanja stereotipnih nacionalnih prezentacija. Od nacionalnih paviljona istakla bih nemački, čija se predstavnica Natasha Süder Happelman bavi aktuelnom temom migracije i politike identiteta, kao i emancipatornim i feminističkim pristupom prisutnim i u paviljonima Austrije, kao i Tajvana i Južne Koreje u kojima su umetnice prvi put dobile mogućnost samostalnog predstavljanja.

Temama kulture, politike, istorijom i konfliktima beve se i instalacije grupe umetnika Slavs and Tatars kroz sarkastično, apsurdni istraživački pristup. Takođe, važnost pojavljivanja ima Romski paviljon, koji je uključio nekoliko umetnica koje se bave manjinskim identitetskim problemima, među kojima su: Selma Selman, Valérie Leroy, Emílija Rigová i dr, čiji radovi su nedavno mogli da se vide i u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine.

Slavs and Tatars, Dillio Plaza, 2019. Foto: SEEcult.org

Među grupom umetničkih radova prisutnim i na centralnoj izložbi Bijenala, koje senzacijskim sredstvima pokušavaju da se izbore za svoje mesto u umetničkom sistemu, spada i Paviljon Srbije, naglašavajući uključenost galerijskog sistema u organizacionu politiku Bijenala. S obzirom da u izbor ovogodišnjeg predstavnika nisu bila uključena dva državna muzeja savremene umetnosti, postavlja se pitanje načina izbora i upravljanja kulturnom politikom, te odnosom moći koji trenutno vlada umetničkom scenom.

Naglasak na korišćenju memorijalnih spomenika Drugog svetskog rata u kontekstu pop kulture, relativizuje istorijske prakse i otvara mogućnost pogrešnim interpretacijama. Paviljon Srbije je, nažalost, vrlo retko našao svoje mesto u afirmativnim pregledima inostranih medija, što ukazuje na još jednu propuštenu šansu za pozitivnom prezentacijom, boljom vidljivošću i razvojem lokalne umetničke scene. Istovremeno, gotovo svi drugi paviljoni zemalja bivše Jugoslavije imali su donekle izgrađeniju i bolje pozicioniranu praksu samoreprezentacije, uz nadogradnju mreže regionalnih saradnika.

UROŠ ĐURIĆ – umetnik

Ne sećam se više gde i kad sam čuo, niti ko je izgovorio rečenicu: ‘Mišljenje i dupe mu dođe isto – svako ga ima’. Nikada nisam voleo da javno iskazujem svoje mišljenje o aktuelnim pojavama, životu. Nevoljno to činim. Volim da sagledam stvari, da prođe vreme. Stoga nemam ništa da kažem o ovogodišnjem Bijenalu u Veneciji. Kada su početkom 70-ih godina prošlog veka novinari sa zapada upitali kineskog premijera Ču En-laja kako gleda na posledice Francuske buržoaske revolucije iz 1789, odgovorio je: ‘Još je rano za davanje konačnog suda’.

Volim da sam na putu, da besciljno tumaram. Venecija je drugo mesto izvan matične države u koje sam putovao. Gledao sam u nekom restoranu kako Karasi zabija Škotima u Nemačkoj. Žabari su poskočili sa stolova kao da su im sinovi na terenu, bio sam fasciniran da je neko drugi u stanju da se raduje dostignuću reprezentacije zemlje iz koje potičem. Roditelji su se prethodne decenije venčali u Rovinju i medeni mesec proveli u Mlecima. Vodili su me potom u dva navrata i uvek bi odlazili u pansion u kojem su se tad smestili, na kanalu, blizu San Đorđa deli Skjavoni. Tokom druge posete u leto 1978. obišli smo Bijenale. U svom premijernom boravku u Đardinima, kružio sam oko prostorije u kojoj je stajala na plitkom, širokom postamentu spektakularno zgodna gola riba, san snova, dok nisam skupio hrabrost i stupio unutra i provalio tek pošto sam se približio da je od polivinila, rad Džona de Andree. Osećao sam se posramljeno. Naleteli smo na Olju Ivanjicki. U izraelskom paviljonu su bile ovce, smrdelo je nepodnošljivo. Jugoslovenski paviljon je bio nesrećno sklopljeni skup svega i svačega, pamtim grupu iz Šempasa i Peđu Neškovića s nekim cevima po kojima je boja nabacana kao da su ptice srale po njima. Dopalo mi se. Potom sam išao da pazarim ploče, kupio sam Jethro Tull – Living in the Past i The Band – The Last Waltz po preporuci burazera od tetke, 2 primerka, po jedan za svakog.

Uroš Đurić spava u Arsenalu, 58. Bijenale umetnosti u Veneciji, foto: Aleksandar Dimitrijević

Trebalo mi je 23 godine da se vratim. Osamdesete i devedesete sam takoreći prespavao, uglavnom zbog iznenadne nemaštine kombinovane s posledičnom nezainteresovanošću za ’važne’ i ’značajne’ događaje. Život sam upražnjavao uglavnom noću, vucarajući se po klubovima ili studirajući, putujući, potom preživljavajući u opštoj oskudici društva pod ratnom psihozom. Uspevao sam da radim, ne znam ni sam kako i postao protagonista lokalne, pa na prelasku milenijuma i međunarodne scene. Došao sam iz Beča vozom, bio sam u rezidencijalnom programu. Moja generacija je bila u velikom usponu, viđali smo se ili izlagali zajedno. Daglas GordonRirkrit TiravanijaVanesa BikroftNedko Solakov, svi su bili tu. Tanja Ostojić je maznula šou, pubes u obliku Maljevičevog Crnog kvadrata video je samo selektor lično i niko više, da bi mu u sledeća tri dana privjua poslužila kao danonoćni eskort. Napisao sam prikaz, pretenciozno proleftističko laprdanje koje je objavljeno u Remont magazinu. Potom me opet nije bilo osam godina, bio sam u socijalnim previranjima, kao i obično. Kad sam se sredio, od poslednjih šest propustio sam samo dva.

Venecijansko bijenale je najmoćnije pozicionirani događaj u svetu savremene umetnosti i tako je od osnivanja pa do danas. Izlagati na njemu je pitanje prestiža. Izveštavati o njemu je pitanje prestiža. Dolazak na privju, pretpremijeru ili kako vam drago je pitanje prestiža. Ali sve je to prevashodno priča o statusu, a obzirom da živimo u klasnom društvu najmanje 5.000 godina, koliko je moguće dokumentovati, to vam donosi bolje pozicije u pregovorima za buduće poslove, diže vam ugled u društvu, rejting u struci i cenu na tržištu. Umetnost se podrazumeva. Ona je sadržaj oko kojeg se sve vrti. To je moja struka, okvir mog profesionalnog delovanja, ono čime se bavim i od čega živim, plaćam račune, hranim se, kupujem obuću i odeću. Okruženje koje sam izabrao kako bih preživeo. Fundament. Dolazim s godinama sve učestalije i bez očekivanja jer volim da vidim sve te ljude do kojih ne mogu da doprem svakodnevno, s kojima sam sarađivao ili ću sarađivati, ili već godinama delimo zajednički napor u neprestanoj borbi za vidljivost autora koji dolaze sa scena koje su na margini internacionalnih zbivanja. Zanima me da svedočim, da bazam naokolo, otimam oko kanapea, pišam u skrivenom wc-u mađarskog paviljona, da se vozim vaporetom i hodam u predvečerje Rivom Skjavone ka gradu, da zateknem prvog dana Keku i Rašu kako se skrivaju od sunca pod krošnjom drveta kod paviljona Srbije. Jer, osim svega navedenog, koga više realno zabole za kritički osvrt u epohi populizma sem one kojima donosi prestiž po bilo kom osnovu.

Ne znam za vas, ali meni je svaki odlazak tamo nepatvorena radost i to je jedino što me u celoj ovoj priči istinski ispunjava, to je sve što mi je potrebno. Naravno da sam svestan svega, ali me odavno više nije briga. Jer, kako veli narod – neki čovek, idući iz varoši, jahao je na magarcu, a njegov sin, momčić od desetak-petnaest godina, išao pored njega pešice. Susretne ih jedan čovek, pa reče: ‘To nije pravo, brate, da ti jašeš, a dete da ide pešice, tvoje su noge jače od njegovih’. Onda otac sjaše s magarca i posadi sina na nj. Malo dalje sretne ih drugi čovek pa reče: ‘To nije lepo, momče, da ti jašeš, a otac da ti ide pešice, tvoje su noge mlađe’. Onda uzjašu obojica i pođu tako malo, ali ih sretne treći čovek, pa reče: ‘Kakva je to budalaština? Dva matora magarca na jednoj slaboj životinji! Pravo bi bilo da čovek uzme batinu, pa da vas obojicu šćera’. Onda sjašu obojica i pođu pešice, otac s jedne strane, sin s druge, a magarac u sredini. Sretne ih četvrti čovek, pa reče: ‘Ala ste vi čudna tri druga! Zar nije dosta da dvojica idu pešice? Ne bi li lakše bilo da jedan od vas jaše?’ Onda otac reče sinu: ‘Mi smo obojica svakojako jahali na magarcu, sad valja da magarac jaše na nama’. Pa obore magarca na zemlju, te mu jedan sveže prednje noge, a drugi stražnje, pa ga onda uzmu na kolac među se, i tako ga ponesu. A kad se ljudi koji su ih sretali i stizali stanu sad još većma smejati i čuditi, onda otac, ujedanput bacivši magarca na zemlju i počevši ga drešiti, poviče: ‘Ta onaj je svaki čovek luđi od ovoga magarca koji hoće svemu svetu da ugodi. Ja ću s mojim magarcem da činim kako sam i najpre po mojoj volji činio’, te ga uzjaše i tako odu kući.

NIKOLA BOŽOVIĆ – umetnik, profesor Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu

Mnogi paviljoni, a naročito neki često isticani, upali su u polje prostog trenda koji definiše za dobro i simpatično upravo ono što najmanje liči na vizuelnu umetnost, rizikujući da budu zaboravljeni posle dve godine. Ali, čak i tada se kod njih mogu desiti neke dobre stvari i pomaci.

Raznovrsnost i fleksibilnost koncepta Venecijanskog bijenala mi se uvek sviđala. Kinezi, Rusi, paviljon Gane i afrički slikari uglavnom su na mene ostavili snažan utisak.

Paviljon Gane, Ghana Freedom

Srpski paviljon je svež, jasan, ubedljiv. Đorđe Ozbolt je vešto izbegao prepoznatljive nostalgične povratke u prošlost i doneo je međunarodnu vidljivost kada su u pitanju ljudi iz naše struke. Nadam se da će naš paviljon opet imati rekordnu posetu kao 2017. godine.

Svakako treba godinu dana ranije započeti pripremu našeg predstavljanja u Veneciji, istog trenutka kada budući kustos saopšti temu.

Smatram za veliki poraz svih nas to što u glavnom programu i centralnom paviljonu opet nema naših umetnika.

KSENIJA MARINKOVIĆ – istoričarka umetnosti i kustoskinja, osnivačica galerije X Vitamin

Venecijansko bijenale zaslužuje pažnju svih relevantnih medija, sajtova, stranica koji prenose novosti iz kulture i savremene umetnosti. U fokusu su pobednici, šokantne instalacije, procene uspešnosti kustosa izložbe Ralfa Rugofa u nameri da odgovori na temu koju je zadao, pojedini paviljoni – Francuska, Rusija, Gana, Amerika, Britanija, Nemačka, Belgija…

U kontekstu teme ‘Da živite u zanimljivim vremenima‘, kojom je Rugof želeo da ukaže na raznolike izvore stvaralaštva i kriterijuma vrednosti i da otvori pandorinu kutiju nestabilnosti, strepnji i problema naše svakodnevice, ne mogu da ne prokomentarišem jedinstvenu poiziciju umetnika sa ‘naših’ prostora. Kada je 1997. godine Marina Abramović nagrađena na Bijenalu u Venecji za svoj projekat ‘Balkan Baroque’, nakon što je njen predlog za predstavljanje tadašnje SRJ odbijen u korist Voje Stanića, nastupala je kao umetnica srpskog porekla sa boravištem u Holadniji, u okviru otvorene međunarodne selekcije tadašnjeg umetničkog direktora Đermana Ćelanta. Od tada je progresivno napredovala u karijeri i usložnjavala svoj umetnički izraz, a ove godine njenu samostalnu izložbu imaćemo priliku da vidimo i u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu. Na svom Instagram profilu Uroš Đurić je objavio svoj rad iz 2001. godine – fotoportret kustosa albanskog porekla Edija Muke sa pionirskom maramom, deo serije ‘Pioniri’ kojom je na mala vrata ušao u veliku igru svetske savremene umetničke scene i stekao zavidnu reputaciju. Ispod ove fotografije je napisao da je pomenuta nagrada – Zlatni lav koju je Marina Abramović osvojila 1997, predstavljala ‘prekretnicu u borbi za vidljivost umetničkih praksi iz sublateralnih i siromašnih društava’ i izrazio zadovoljstvo što se na Bijenalu među izlagačima i pobednicima nalazi veliki broj autora, njegovih kolega iz takvih sredina.

‘Zanimljivost’ umetnika koji stvaraju unutar nestabilnih konteksta političke, ekonomske, društvene ili psihološke prirode, vidljiva je i u ovogodišnjoj selekciji. Pažnju na izložbi u Arsenalima privukli su mi radovi indijskog umetnika Sohama Gupte, koji prikazuju ljude na ulicama noću, zatim japanske umetnice amputiranih udova Mari Katayame, instalacije morbidnog kineskog tandema Sun Yuan i Peng Yu. Provokativni nastup Ukrajine – avion koji nosi disk sa imenima svih ukrajinskih savremenih umetnika, koji leti iznad Venecije tokom otvaranja i baca senku da Đardine, najjednostavnije objašnjava ovu promenu fokusa iako sada doslovno izmeštenu ka istočnijim, južnijim, izopštenijim, siromašnijim, jednom rečju ‘zanimljivijim’ prostorima od onoga kome pripadamo mi iz zemalja regiona koji u žargonu imenujemo kao ex-YU.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s